Poslije Kosinog usnuća svi poludjeli . A možda su taki rođeni , ali vješto skrivali . Počeli pucati po šavovima . Nekako se u parove na dva tri razbrojs. Ko da sebi nisu mogli oprostiti što ljepotu nisu mogli spasiti . Iako su znali , a ko će znati ako oni mahalaši ne znaju :
-Suđeno je ! Od zapisanog ni jedan insan ne mere okuku saviti .
Poremetilo im se i vrijeme . Više nisu znali da li se to dešavalo prije , za vrijeme ili poslije Kosine smrti . Njena smrt je postala orijentir njihovih jahanja .
Čuo Oma za nečuven ulet Dobrog kod Sirotice . Nije mu bio jasan . Kopkao ga . Čekao prvu povoljnu priliku da iskuša Dobrog u nekoj situaciji , u kojoj će on , a ne Diobri imati početni udarac , oliti kontrolu nad situacijom. Nikako da mu se posreći .
Onomad Dobri i Oma bili u posjeti ljepoti u bolnici.Ono kad je Kosi iznenada pozlilo. Ništa opasno , kažu hećimi. Kad oni tako kažu nikad ne izađe na dobro. Ako kažu nije loše ili nije najbolje, to se nekako pregrmi. Ali kad zvanično objave ni'ta opasno – ili neko bude natakaren pa rikne, ili neku opasnu boljku prihevta , pa samo natandaren bude. Riknjavae neminovus poetica garantus.
Na izlasku iz bolnice Oma zaleleka :
-Vidi one žuju, jes’ dobra, poješću joj nešto ko sogan dolmu,samo se uvali.
Dobri slegno rtamenima, prišao ljepoti i pita:
-Gospođice, da li vi to mene čekate? Da imam ružu sada bih vam je poklonio za današnji dan, a sebe i buket za uvijek , reko pjesnik.
Borka, tako joj ime bilo , se slatko nasmijala i poklonila mu sebe taj isti dan , bez predumišljaja ili ike borbe. I poslije tog dana i pridošle burne, borbene noći se nikad više nisu vidjeli. Bila u posjeti mužu na jedanaestom, pa se sutradan vratila kući, na istok. Dobri je bio istinski đentlmen. Nikad je nije potražio, niti joj se javio. Kada je odlazila rekla mu da je udata.
Da je Deba za to znao , rekao bi svoju omiljenu :
-Joj , blentovije ljudi moji. Šta ima ako je tuđa žena.Ja bih je vala natakario i da tri muža ima.
-Kako tri muža , okle ti to, bolan ne bio – pitaju ga .
-Kad ovi vehti hadumi iz „islamske zajednice“ mogu šteliti hanefijski šerijat, zašto ja ne bi dao ženama pravo da imaju tri čo'eka. To mu nekako prirodnija takar evolucija nalaže, a hadumćari skrivaju.
To su bila vremena neoprezne mladosti? Ponekad se jednostavno imalo sreće.
Drugi put bili na sahrani jednom komšiji. Neki profesor Simo Počuća, umro mlad ni četeres. Nije loš bio, ali se volio ”šaliti”.
Nešto ko : vidi mi novih cipela ili čarapa pa se uhvati za međunožje i podigne pantalone. Ili vidi što se nebo naguzilo, što je jabuka rodila, što je ona taze dobra ko celofan, pa opet za međunožje u dizanje pantala da mu ljudi vide bijele čorape, urijetko i crvene. Jal’ peder, jal’ blentovija , jal’ nedostatak smisla za humor, nismo uhavizali, prerano skino ruke sa međunožja. Još kažu duhovit profa. Tada nismo imali respekta prema smrti. Sada imamo. Ne radi nas, već radi tolike mladosti i nevinosti što je pobijena i nestala.
Ali Dobrom se posrećilo. Zato on uvijek govorio:
-U svakom zlu nekom hrli sreća.
-Pas ga jebo, najćešće je to bio on – uvjek bi Mojsije nadoštiklo muhabet.
Sahrana gotova. Lenji progovara, još se nije sasvim ulenjio, još se pomalo batrgo.
-Vala sad bi trebo Simo da ustane i uhvati se za međunožje i kaže,onako šeretski: Uh,ljudi moji jes’ me nebo naguzilo.
Oma povukao Dobrog za ruku i šapće mu:
-Vidi onu udovicu , joj,jes…
Mojsije ga jaranski šuta nogom u međunožje i kaže mu.
-Šut’ ćafire, ni jen'e, groblje je, sveto mjesto.
Dobri zastao, oči mu trepere ko farovi na izlasku iz tunela i lebdeći ode. Ostalo je historija. bar tako mahala šareti.
Oma je opet imao svoj ulet:
-Jesi dobra ko bedevija, tako mi imana , da nisam gadljiv pojo bi ti stražnji proizvod k'o sogandolmu.
Uvijek se čudio kako mu ni jednom u životu taj ulet nije uspio.
Njemu to bila glavna šala. Čim vidi žensku, a on svoju uletnu rečenicu. Ne zna se šta ga više oduševljavalo, ulet ili noga.
Ponoć punog mjeseca…Preskočićemo. To je druga priča, nije joj u ovom rahatli i pametli bezmozgovnom nijetu mjesto.
Deba ti pokupio Omin fazon pa ga i on počeo primjenjivati:
-Ja nisam gadljiv ko Oma , al’ tako mi roštilja , pojo bi ti nus produkt ko taze ćevapćić iz grila.
Nema veze da li cura zna Omu ili je gadljiva. On htio i kopirati Omu i biti orginalan. I jedan jedini put mu upalila ta fora. Toliko je bio oduševljen , da je žensku kod koje je upalila namah oženio.
Ženska je bila gadljiva i od tog ”udrvaranja” joj se povraćalo, ali je toliko bila zatelebana u Debu , da je sve prgrmila da doživotno bude u njegovom društvu. Osim toga sve joj se drugarice poudale, nju svrbilo lijeka nije nalazila , a i vrijeme za udaju i njoj uveliko bilo.
Nikad im se nije posrećilo da imaju djece. Za priču nije bitan razlog, a bila su dva. Ako stignemo, možda vam ispričamo, ako ne – nikome ništa.
-„Za moj gušt onu aj , jesen dođe jabuke i kruške zriju mene babo ćera u armiju.“
Dosadilo Mojsiju da ga Deba moli da mu odsvira onu armisjku o jeseni i voćkama, zato dugo nije kupovao , ni bacao harmoniku i pride stekao duševni mir.
Znao Mojsije kao i Oma, naje…grabusiće Deba u armiji, ko žuti il ko neka stvar nad roštiljem , kada se radi provjere moguće izdaje, nad njim stavlja. Žao mu Debe , iako je , ko to zna, možda i zaslužio.
Jednom se Deba napio i zaplakao.
Nije njemu zaplakat ko u nos olovku zagurati. Kad nespreman u školu dođe, a nastavnik ga pozove na tablu, on se sagne ispalo mu nešto , pa hek u desnu nozdrvu. Bio ljevak. Krv kao iz česme. Natavnik ga pošalje direktoru, rođo direktor kuči, on u nečiju bašti međ zelene voćke zaroni. Il žaru materi za zeljanice bere. Teška vremena , prijatelju moj, nikad se nikom Deba povjerio nije, al cijela mahala znala. I tako pola godine svaki dan.
Poslije se nije moro bubati olovkom. Bilo je dovoljno da ga nastavnik prozove, on se nategne , prne i krv mu na hojdanu kapa ko mjesečnica. Krenulo ga , ni šta više od sedmog razreda nije učio, do tada se jadnik mučio, na jedvite jade provlačio. Živaca zere nije imao, sve ga nešto vabilo napolju.
Njemu zaplakat je bilo ko kad nekoj djevojčici otmeš lizalio. I to je bilo samo prvi put. Milicija mu dobro protabirila bubrege . Tada je sa krvlju izmokrio sve suze i otad sliježe ramenima:
-Šta ću , neman ti ja suza. Presušilo.
Ako bi kiša pojaka padala, njemu je uvijek dosadno bilo . Nije imo šta raditi ,tarabuk mu mater sakrila , a ni vanka se ne mere. Tada bi se nalaktio , na koljena kleknuo , guz u vazduh pa prdio, i prdio i brojao. Jednom je kaže došao do broja 321 , ali ga sestra u nogom u guzicu heknula, i rekla mu :
-Smradu jedan , nosi taj smrad iz kuće.
Ali smrad nije prekinula. Soba se dobrano nafajtala. Šut ga toliko zabolilo i neka kost, valjda trtičnu , se poremetila, da više nikad nije smio ni vjetrić pustiti. Ako pusti, danima je morao ledene obloge stavljati.
Onda je našao novu zabavu, naučio se podrugivati. Kad bi se na Bjelavama podrignuo čulo se u drugoj gimnaziji, ponekad do malog parka i glavnih supova.
Mnogo ženskih ga nogiralo zbog podrigivanja. Nije on to namjeno činio. Njemu to ko neka ovisnost bila. On krvnički podrigne usred plesne sale, kina, diska, na ulici , u zijanu ; nije bitno. Simpatičan,nestašan , zabavan i uhero natakaren bio. Nije da ga ženske nisu išle. Išle ga one, ali ga zbog podrugivanja ostavljale. Njemu to smiješno bilo. I podrugivanje i noga. To potvrđivalo mahalsku teoriju:
-Dvoje se našlo,pa se poslije nije našlo.
Nije bitno; da li ga djevojka za ruke drži ili ga grli i ljubi, on ili lavlje ,ili gorilinu , svinjsko bikovsko , bizonovo, jelenje , ako treba i slonovsko podrugivanje tabiri . On tu ne mere ništa , samo glasove ispušta. Ženska nogu Debi. Mnogo ženski dođe. Još više ženskih ode. Njemu to normalno. Žensko dođe ,pa ode. Ništa tu on ne more. Ali podrugivanje je principijelno i ostaje. Nikad ga podrugivanje nije iznevjerilo. Do jednom. Zapravo on iznevjerio podrugivanje.
Recimo odvede ga neka nova da ga upozna sa roditeljima. Sve teče u redu, Deba provaljuje; pravo, ekonomiju kad je rapoloženiji i medicinu studira. Nikada neki inžinjerski faks ni za živu glavu, odmah bi ga prokužili. On nije znao koliko pertli na cipelama ima.
Kaže on sebi:
-Kundure imaju od nula do šeset šest rupa , a kod blentava insana i više. Vidi se đavoljska rabota, Po papisi Ivančici još jedan broj i jazuk. I kako ćeš ti znati koliko vezica u njih treba turiti.
Zbog takijeh problema uvijek nosio kundure bez pertlanja. Znao i po neku pametnu svakome (ga) viknut, jal podrignut. Roditelje se počnu zaljubljivati u budućeg zeta, sve ga hvale, a hvale i kćerku. Tvrde pazar.
Odjednom Deba ničnim izazvan počne podrugivat, prvo ko jež, pa ko zec, puh, lane, janje i tako dok ne dođe do bika, bizona, lava, tigra i slona. na kraju aminuje scenu sa gorilom i bubanjem u prsa.
Otac djevojčin brže u sobu po pištoj ili pušku. Prepo se životinja što iz Debe sukljaju. Ako nikakvog drugog oružja nema, trk pa u šupu po vile, pa na malopređašnjeg zeta. Ovaj se ibreti šta čovjeku bi, doli sekundu prije sasvim normalno kuisao. I normalno noga.
Neka su ga nogatransiranja stvarno zaboljele. Ali pomoći nije bilo. Niko ne zna zašto se nikad , ama baš nikad u prisustvu kolegija nije podrignuo. U vojsci se izliječio od podrugivanja. Poslije nje, nikad više mu nije palo na pamet da se podrigne. Niko njega uštrojio ili uškropio nije. On sam sebe natjerao na to. Jednim potezom. I cigani njegovi drugari su pjevali o tome. Ptice nisu. Nisu vidjele šta se desilo. Bila sezona ptičijeg parenja. Letjelo perje na sve strane.