Naša rahmetli tetka Hankija

Naša rahmetli , mnogo blažena i vrlo nagodna tetka Hankija , koju smo iz milošte ponekad slovkali Hanifa  je znala , napamet , bez kanafa Maja , abakusa i bez kompjutera neukih, nabrojati sve pretke do unazad 9.999 godine, za razliku plitkoumnih kreacionista koji kantaju samo 6.000 god .

Ovo nema veze sa njenom djevičanskom osobinom da je voljela po kući i đardinu šetati naga, a ni’ joj bilo ime Nagorka. Sasvim logično .Koliko anlaišemo i koliko se razumijemo u toponime , nikada, ni jednu Hanifu , a kamoli Hankiju , od postanja svijetova ,   nisu zvali Nagorka, čak ni Zagorka, iako su se sve voljele i na gori i za gorom… . Ma , valjda šetati, jašta. Ili goriti .Tko da zna? Hoće to kad se upali. Vrućina dabome.

Nije nam baš ni tetka bila, ali smo je svi tako zvali. I što'no bi neuki  posumnjali , poneki incest uradili.

Taki smo mi , pazimo na rodbinske veze.

Lako je njoj bilo. Imala je to porodično stablo u dvorištu. Ne pamtimo ga i nismo je pitali jal’ je od  bukovine , po bosanski ili od neke druge here  voćke. Kako se voljela zalagumati, mislimo da je najvjerovatnije  bilo šljivovo  ili barem kruškino stablo. A mere bit’ i od jabuke. A more, vala,  bit i od duda. Svašta je voljela šuknuti. Koliko se razumijemo u pijaču, to stablo  nije bilo od vinove loze , garant ,  iako nikad nije birala šta će salijevati. Jer kako nas je učila , vino se gaji na čokotima , ne na stablu.

Znajući to tetka Hankija, kad su je zluradi pitali kada će prestati lagumati i pricrvljivati, bi samo odmahnula rukom, nasmijala se i rekla:

-Kad na vrbi grožđe rodi i kad ne bude blentovija!

Kada bi je pitali zašto stablo broji samo  do 9999 godine, odgovorila bi da je pokeraš i da je njoj  poker četiri devetke vazda  lovu nosio. Osim kada nije nosio.

Tada je bila zijan ; mislite vi?

Đe će ba,  tetka Hankija , sa onim svojim raskošnim legitimitetima biti zijan ? Jeste li normalni ? Svi su zurili u legitimitete , a ona je maherski  mješala . karte dabome , kada se kartala. Kada se nije kartala … ma ća vam imamo pripovidat. Mješala pa mješala. Napriliku ka Nadalina kad jemade mješat jajinca.

I ta naša  tetka Hankija je bila posebna , divna i svestrana žena. Carica! Osim što ga je voljela šuknuti , voljela je i  pricvrljiti. Ma, pravo se bacila na nas. Ne samo figurativno.
Ne znate šta je voljela pricvrljiti?

Baš  ste jadni!

Imala je , boni  bili ,  klavir, pa valjda  pricrvljivala dirke na klaviru. A možda i nešto drugo.U svojoj čednosti mnogo naivna bila. Klavir je bio, oni, starinski  od drveta i eto belaja.  Priziva crve da buše rupe. Crvotočine. A to su vam crne rupe u malom. Crv je crv i sve što liči na crva treba pricrvljiti. Inače belaj! Imaš crva , a ne pricrvljiti, namah u crvotočini, koje su male, ali nalik crnoj rupi, i zabiti tipku na klaviru u de dur je veliki jazuk .

A i klavir joj bio oni veliki ,  za četiri ruke , ha sa jedne, ha sa druge strane.

Moš'te misliti , tastature i sa jedne i sa druge bande.

A mogao se urediti i k'o francuski ležaj sa baldahinom. A u hići i bez . I bio uređen u tetkinom zlatnom dobu. Kasnije je preuređen u budoar. Šta se može ;  promet se povećao. A budoar (ih, ne znate šta je to?) je elegantno namešten salon jedne blažene dame , za oblačenje i doterivanje. I normalno za svlačenje. Jer kako ćeš se ba obući ako se prije toga nećeš svući. I nešto pricrvljiti , ako se pojavi u budoaru, oliti klaviru. Crv , naravno.

Voljela nam tetka Hankija francusku ljubav, a nije bila francuska  sobarica. Moš'te zamisliti to!?

Bila sarajevska hadžinica, baš ko i mi, samo što smo mi bili hadžije. Znate valjda da je razlika samo u jednoj stavci. Zato su ljudi vazda sumnjali da smo sa tetkom Hankijom ipak u rodu, samo da bi nam neku mahanu prihelvetili.

Vi mislite , mi nešto izmišljamo!?

Eh,da ste poznavali našu blaženu tetku Hankiju , zabrinuli biste se što  smo jako skromni i možda malo naivni…Aha!

Šta je ta svašta znala i radila. Hoćete da vam nabrajamo? Nemojte, trebaće vam sve do jedne glupavo nategnute kreacionističke godine. I pride koja.

Ipak vam moramo priznati porodičnu blamažu. Nisu joj ispunili poslijednju želju. Ne onu , da posljednji časi prođu u veselju. Toga se za života nasitila , nakitila i do poslijednjeg daha upražnjivala. Sve je radila kao da je idući čas onaj garantovani, poslijednji jazuk dan. I jednoć je bio.

Htjela ona da sa njom sahrane jedinog ljubimca kome je čitav život vjerovala. I mladost, neki kažu i nevinost, poklonila. A bome i starost. Ma ne crva ; jeste blesavi i nedokazani.

Nećete vjerovati, htjela je da je sahrane sa klavirom! Ne ispuniše joj testamentarnu želju. Bojali se , kakva je nahero nasađivana bila, i u tvrdo i u meko, i u sridu; da bi se svaku noć na Barama , našem gradskom groblju ,  fešta pravila. A od fešte do orgija je boca. Ono k'o neki otpadnuti nokat tanka. Ne bi Sarajevo imalo mira do iskona.

Ma , pustite više  tetku Hankiju na miru , neka joj je pokoj duši, jer mi ne volimo olajavati.

Snalažljiva je ona, ko svaka mačka. Kako god i odakle god je baciš (nasadiš ili nabaciš ili nešto slično) ,ona se sva sretna , a bome i srećna na leđa dočeka. Ma prava čigra. Virujte nam na rič! Znamo o čemu baljezgamo.

I odaćemo njenu najveću tajnu. Valjda nam neće zamjeriti. Nije ništa posebno.

Nameračila se na dženet. Kažu da je u svetim knjigama pročitala da tamo imaju rijeke vina koje ne opijaju i od kojeg nema mamurluka. I što je još slastica  priko svega , a u suglasju njenih želja , vino služe djevci , ko  netaknuti biseri u niski đerdana.

Joj rahatlika ljudi milu. Blago vam ga i našoj, blaženoj tetki Hankiji! Valjda ste sada skontali zašto je čitav život bila naga i blažena , merthametli i podatna, daklen milosrdna. Ili barem veći dio života; ono od kada je mogla šteku dofaćati .

Mislimo pošteno je , da je iljadu poslova , zato zaslužila rajske dveri u kojima  nit je glava boli nit…

Uh dalje ne smijemo. Takarli razmišljanja, a mi smo veoma vaspitani i obrazli mahalaši , a i bojimo se pržuna.